HAJDE DA RAZGOVARAMO
Zašto je u Srbiji socijalni dijalog uvek na samom početku?
Socijalni dijalog je odnos tri grupe vlasnika – rada, kapitala i države koja je regulator ukupnih odnosa i javni preduzetnik i poslodavac, pa neki autori o učesnicima ovakvog dijaloga govore kao o akterima, a ne partnerima.
Duško Vuković, diplomirani politikolog, potpredsednikje Saveza samostalnih sindikata Srbije, a pre toga dugogodišnji predsednik Sindikata građevinara. Član je Ekonomsko-socijalnog saveta. Ima dvoje dece
Ako se poslužimo metaforom, socijalni dijalog mogli bismo da predstavimo kao relaciju Sindikat-Vlada, gde je Sindikat momak pun predloga i spreman za saradnju, a Vlada dama koja ništa ne prihvata, osim da se ponekad vidi sa Sindikatom i slika za medije.
Ukoliko se metafora prebaci u realnu ravan, fakat je da sindikat nije zadovoljan socijalnim dijalogom, da se njegovi predloži često ne uvažavaju, da su kontakti formalni sa malo suštinskih dogovora. Rezultat ovakvog stanja jesu brojni zakoni po hitnom postupku koji se odnose na svet rada, bez saglasnosti ili rasprave na Socijalno-ekonom-skom savetu i bez kontakata sa sindikatima.
Sindikate tek obaveste daje zakon prošao uz malo talasanja i negodovanja. Obrazloženje žurbe je da ljudi i radnici shvataju značaj reformi i neophodnost nepopularnih mera, a sindikat, eto, ne shvata nego “tera po svome”. Rezultat ovakvog socijalnog dijaloga jeste daje kolektivno pregovaranje u krizi, što potvrđuje i činjenica da su kolektivni ugovori zaključeni samo u javnom sektoru, dok u proizvodnom imamo samo tri čije je zaključivanje bilo praćeno nedoumicama, uslovljavanjima, napornim i teškim radom pregovarača.
Unazad nekoliko godina što političari, što nezavisni eksperti “šamarali” su sindikate i kolektivne ugovore koji tobože štete interesima države. Pri tome nisu predstavili ni brojku “štete”koju su kolektivni ugovori i socijalni dijalog naneli državi Srbiji. Samo su “zalepili” etikete; u protivnom bi morali da kažu koji je to deo države pretrpeo najveću štetu – radnici, građani, fondovi penzionog i zdravstvenog osiguranja ili Vlada, poslodavci, političke stranke, nevladine organizacije ili, ne daj bože, neki pojedinci?
Odgovor na pitanja zašto je kod nas tako, a tamo u be-lom, uspešnom svetu drugačije i zašto je socijalni dijalog gotovo uvek na samom početku, zahtevao bi podrobnu analizu i dobili bi se različiti odgovori. Liberalni ekonomisti bi utvrđivali cenu, neko bi govorio o neefikasnosti, ali poneko i o dobroj praksi gde se dijalog pokazao kao uspešan i efikasan i imao prihvatljivu socijalnu cenu.
Ako pođemo od definicije socijalnog dijaloga daje to proces u kojem se razmenjuju mišljenja i usaglašavaju interesi između predstavnika Vlade, reprezentativnih sindikata i udruženja poslodavaca, regulišu konflikti i uspostavlja socijalni mir i kohezija, čini se daje dijalog za sve strane prihvatljiv kao optimalno rešenje. Međutim, ovo je i proces u kojem strane nastupaju sa različitih pozicija, a nekada i teško pomirljivih interesa, pa su sukobi veoma česti uz povremenu “obustavu vatre” i veoma retkim dugoročno uspostavljenim socijalnim mirom. Zapravo reč je o odnosu tri grupe vlasnika – rada, kapitala i države koja je regulator ukupnih odnosa i javni preduzetnik i poslodavac, pa neki autori o učesnicima ovakvog dijaloga govore kao o akterima, a ne partnerima.0 odnosu tri grupe vlasnika – rada, kapitala i države koja je regulator ukupnih odnosa i javni preduzetnik i poslodavac, pa neki autori o učesnicima ovakvog dijaloga govore kao o akterima, a ne partnerima.
Cilj praktikovanja socijalnog dijaloga, što se sve češće koristi kao izraz u zemljama šampionima ovakvog procesa, jeste postizanje kompromisa o sadržaju, dinamici i sa aspekta sindikata najznačajnijoj stavci – socijalnoj ceni ekonomskih i društvenih promena. Njegovim uspostavljanjem smanjuju se tenzije, održava kohezija i stvara atmosfera za inicijative, veću produktivnost i uspešnija rešenja ekonomskog i društvenog razvoja.
U suštini socijalnog dijaloga je kanalisanje konfliktnog socijalnog partnerstva; razlike postoje, ali zajednički se traži i nalazi rešenje konsenzusom, a ne preglasavanjem, pa predstavlja i element za razumevanje konsesualne demo-kratije. Prihvatanje i svest da se svi nalaze na zajedničkom putu, te da se i pored razlika mogu pronaći rešenja, čini sindikat partnerom u ovom procesu.
Socijalni dijalog u Srbiji nedovoljno je razvijen, ali se i tako načet i nedovršen ostvaruje. To što stanje nije zadovoljavajuće ne znači da ovaj model participativne demokratije nema legitimaciju radnika i građana. Stoga se ne mogu prihvatiti ni ultraleva shvatanja da nema mira između rada i kapitala i da bi trebalo održavati stanja permanentnih sukoba, ali ni neoliberalna shvatanja daje neracionalan i neefikasan proces koji guši tržišne slobode, te daje pregovaranje preskupo. Odgovor na neoliberalni atak je jednostavan – bez socijalnog dijaloga socijalna i tržišna cena bi bila znatno veća, a rizici daljeg razvoja društva nekontrolisani i uvećani.
Ne može se prihvatiti ni negativan stav pojedinih sindikalnih struktura daje usaglašavanje toliko različitih interesa uzaludan posao, te da bi trebalo napustiti iluziju o dobroj volji i poverenju, što se u praksi realizuje i kroz izvestan otklon od socijalnog dijaloga i potpuno nepromišljeno upuštanje u konfliktne strategije. U prilog ovakvom stavu idu i tvrdnje da socijalni dijalog u uslovima krize koja je i u Srbiji i u svetu realnost nije moguć – čime se opravdava izostanak.
Kriza je često izgovor za sve, pa i za uporno nemenjanje kriznog stanja i traženja rešenja. Apatija uz opravdavanje neefikasnosti spoljnim faktorima podjednako je opasna, kao i nekritično prihvatanje modela socijalnog dijaloga bez preduslova koji su neophodni za realizaciju. Veštačko preuzimanje recepata bez provere i širih diskusija stvorilo je uverenja da će se neke promene same od sebe dešavati i da nije potrebno ulagati poseban angažman i trud. U slučaju Srbije i zakasnele tranzicije, trebalo bi jačati i sopstvene snage i uticati na promene u okruženju stvarajući atmosferu za uspostavljanje istinskog dijaloga uz puno razumevanje i uvažavanje.
Ako se vratimo na početnu metaforu priča bi mogla da ima nekoliko završetaka. Jedan da se uspostavi istinski dijalog uz razumevanje i uvažavanje, bez “paktiranja” sa rezervnim igračima, a drugi je i da Sindikat izgubi upornost, a Vlada ostane autistična. A tada će biti kasno. Ako već nije.
Izvor: sindikat.rs
Ogled
Leave a Comment